krasiva

   Не мислим да време пролази брзо, гледам у своје приче и то колико ме је ствари подстакло да пишем. Красива је настала на осећају политичке критике, сазревала усредсређена на личности које уче о вредности, а онда почела да зрачи љубав, отворено, искрено, као када ти Џиба објасни ста су звири а шта бештимје. Ту љубав шаље између редова, непрестано, а држи те на својим словима јер жели да у себи нађеш и гледаш човека. У овој деценији претакала се инспирација, и био је довољан тренутак као окидач, ништа и ниједна прича није била одвојена од погледа на свет, случајности и емоције. Према свему битном, на једноставан начин. Приче импулса, кратке и разбуђујуће, дубоке у замисли, без доминације било које крајности, због чега их је лако избројати.

   Друштвена лествица није хијерархија вредности, људи напуштају своја места а да ми умишљајима не налазимо праве разлоге зашто. Морамо утврђивати свој идентитет и самосвест, освртати се око себе и опажати друге, исказивати поштовање, веровати у људе и човека, јер није он оно што јесте, већ оно шта треба да буде. Услов постојања је гледати своју земљу како траје, а спремати све од себе самог да то трајање и опстане. Баштинити покрет ка само једној уметности.. клесању себе у том запису који ће посведочити траг да је живео човек, и носио твоје име.

    Написано те зароби у оном исказаном, и као да ће било шта промењено, другачије, мисао или казивање, разочарањем полити само тебе. Остатак си ти, други су посматрачи, у свет случајно залутали, неописиво завладали, истину поклонили крсту и машти да је проносе.

    Кад се залепљен и везан одвојиш од мисли и заблуда да ће све што те заводи бити идеално, своје време поклањаш правим стварима. Не и вредностима. Јер вредност се налази испод оне црте која се одлучно повлачи. Тражиш начин да трајеш.. та два мала ока, бистра к'о најсветија гора, узму ти срце у закуп. Све се над тобом изводи, и лет и одсјај, а твоја крила се више не шире, од испуњености и душе која је одавно ослобођена. Ако изговорим љубав уместо живота, док га описујем, отварам врата страха, пут незнан, спознајући човека у себи, тешко признајући лутање и смисао. Они су га дали, они су подвукли црту, а ја истину намењујем сваком бићу које је жели.. Оно трајање, да потврђујеш себе, упорно, друге исто истим, бескрајно те води.