krasiva

    Написано те зароби у оном исказаном, и као да ће било шта промењено, другачије, мисао или казивање, разочарањем полити само тебе. Остатак си ти, други су посматрачи, у свет случајно залутали, неописиво завладали, истину поклонили крсту и машти да је проносе.

    Кад се залепљен и везан одвојиш од мисли и заблуда да ће све што те заводи бити идеално, своје време поклањаш правим стварима. Не и вредностима. Јер вредност се налази испод оне црте која се одлучно повлачи. Тражиш начин да трајеш.. та два мала ока, бистра к'о најсветија гора, узму ти срце у закуп. Све се над тобом изводи, и лет и одсјај, а твоја крила се више не шире, од испуњености и душе која је одавно ослобођена. Ако изговорим љубав уместо живота, док га описујем, отварам врата страха, пут незнан, спознајући човека у себи, тешко признајући лутање и смисао. Они су га дали, они су подвукли црту, а ја истину намењујем сваком бићу које је жели.. Оно трајање, да потврђујеш себе, упорно, друге исто истим, бескрајно те води.