krasiva

Магична торба

krasiva | 23 Februar, 2020 16:07

Ово је једна од оних прича која се стварају у даху; нисам веровао да ће од тренутка уласка у ауто и изласка на истом месту, за тако кратко време настати инспирација. Спремао сам нешто сасвим другачије за повратак..

Утакмица је почела, претходиле су све уобичајене формалности, доста људи, младост. Иако је моја резервисаност за спорт, као друштвеним феноменом, све присутна, појава на том месту има своје разлоге. Десила се повреда, пред крај меча, као одговорно медицинско лице ушао сам на терен, истегнуће зглоба блажег степена уклонила је дечка из игре, отац-тренер већ јe телефонски резервисао "лекара", меч само треба да се заврши, и свако својим путем. А онда је настала ова моја прича.

Човек који је седео у истом реду гледалишта, иначе пратилац гостујуће екипе, упита: "Докторе, где ти је торба?" Одговорих: "Замислите, први пут је нисам понео." "Ниси је понео? А дневницу си примио? Целу. Требало би да добијеш пола дневнице", рече господин.

Тим домаћин је одбојкашки клуб суседног села, кога иначе доживљавам као своје. Баба и мајка родом су из тог села, особе које највише волим у животу. У њему живе најпосебнији људи, који одишу заједништвом, духом и традицијом, љубављу и конзерватизмом у оној мери која је ненападна. У клубу нема новца, играју момци који од истог ништа не зарађују, играју јер верују у нешто, и зато сам ја ту. И супрузи сам исто рекао када ме је питала шта је мој мотив да идем на те утакмице. Прилика да узвратиш и покажеш љубав и припадност, захвалност том парчету ове планете и Богу што те је ту посејао.

Рекох ја том човеку, јер то је хтео да чује, његов мозак намештен на чаробни штапић магичне торбе која испуњава све предрасуде и људску глупост..: "Целу дневницу сам узео."