Копачи
krasiva | 29 Jul, 2024 23:36
На путу до свог месташца на обали реке, виђао сам једну лепу башту. Те недеље, све се у њој разлистало, око жели да види тако нешто. Следеће... налетох на грдосију.
Стигли су стари да испричају неке приче, нпр. како је то прехранити породицу са пуно деце "килом леба", надничити, држећи мотику и тестију. Очеви и мајке су имали и по нешто више, мотику држали да васпитавају млађе, створе им навике, држали једнако сви да би створили додатак и сачували корист. Села су живела од производње, имала своје заједништво, а поделе где их је требало бити. Имала своје задруге, пуњене из газдинстава. Све су замениле кашике, домаћини су постали кашикари.
Башта је већ прошлост, прешавши преко моста, и спустивши се у прелепу житницу очекивајући лепоту, налетиш на разгрнуту земљу и огроман багер који граби шљунак. Вероватно ће и овај призор заличити на остале сличне, напуштене баруштине, које су потопиле и оно мало сврхе и душе повређене земље. Никада мање домаћина. Као да су сви кашике узели у руке. Не као, заиста јесу. А онда слушаш како неки млади желе да живе у селу, напусте Београд, па није оно пијачна роба! Земља носи благослов, недокучену животну нит, клетву.. То треба да знају њихови суграђани, чији су се коренови вукли и пресушили након напуштања дедовина, а сада за децу траже парчиће здравља на неким туђим земљама. Све је у духу овог времена. Прочиташ писмо индијанског поглавице, или "простудираш" начин како "модерна" медицина покушава да краде зарад интереса и прогресивизма од источњачке, уверена да то тако иде и може, закључиш вративши мисли на ону земљу - отуђење.
Рећи ће "Па зар да узимам мотику у руке?". Не. Узмите живот у своје схватање, узмите га у руке као што дете узима играчку и загледа је са свих страна. Просветлите се, пробудите разум, пробудите животворност, да би живот постао здравље, срећа, јер то се не додирује, то се гради и заслужује. Не кида се део ткачнице, јер ни она, ни та на коју су део пришили, не може бити целина.
Мера животињског света
krasiva | 24 April, 2024 23:22
Када биљку не заливаш, суши се, када то чиниш превише, болује. Када стока воду пије, или траву пасе, може се десити да претера, и да оболи, да јој је живот угрожен. Шта би се десило са пчелом која би била халапљива према сопственом меду, или мраву који би одскочио од своје заједнице? Шта се дешава са врстама које се превише развију, угрожавају друге? Обично се створе неке нове да их врате у нормалу, и тако изнова док се све не изравна. Само је човек.. биће без мере. У њему постоје стотине хиљада контролних механизама, да га физички, телесно, уравнотеже... али шта може људска душа да приреди себи, животу дргих, и животу на планети.. То пише историја..то пише стварност.
Рефлекс
krasiva | 14 Decembar, 2023 18:50
Знате ли да волите? Кога или шта волите, где вас то осећање води, у фантазију или остварење? Сањате ли? Машта тешка? А шта "каже"? Зелено, "штампано" небо? Верујете ли? У нешто заиста вредно или само у снобизам? Да ли се осврћете око себе и живите животе других? Оних несрећних, којима је све, оно што што је за вас ништа или просто, и видите ли судије око тога? Јел вам љубав закачила гранчицу поштовања у реци жеља? Јесу ли себичне? Хоћете ли просвећеност тражити у коцкарници? У телефону, компјутеру, телевизору, јесу ли ту осећаји свежег ваздуха? У теретани, и угљенисани на базенима, опијени вештачким звуковима? Хоћете ли на стадион, у хале? У смрдљиве рупе у којима видите само себе кроз завесе од дима, само себе у мору других?
Па и те бебе чије животе глумите имају рефлекс за живот. Окрећу главу да би дисале, а ви дишете да не би разумели. Неко ће други, неко је крив, неко ће дати, неко води, неко прича, а ја слушам, ја нисам неко. Хајде да испитамо тај мозак људски, можда нађемо комору зла, и саможивости. Немогуће да не постоји... или бар ген за чије заливање сви носе по кофицу, и то опет ону дечију, за вео наивности.
Да ли је Бог одузет народу?
krasiva | 19 Februar, 2022 23:10
Филозофи су присвојили науку за себе, каже Дуци, да би је издвојили из живота човека, злоупотребом стручног израза потрудили се да је закомпликују, исто онако, каже, како је Црква отела Бога народу. У ово време изабран је нови патријарх, и све теме се наједанпут спустише у свет. Немир остаје на пољу сучељавања вере у себи и мишљења "неверујућег" човека, истог оног који је у манастиру, као дечак, дим свеће посматрао кроз прозраке источне стране, са толико мистике и исконске духовности. Такав човек није у вредносној хијерархији Цркве, и ако до Њега стоји најближе свим својим делом, веровањем да људи овоземаљски свет морају променити, створити нови заснован на хуманости, духовности, љубави, одмерен степеном међуљудских односа, очувањем живота и планете као ткачнице нашег физичког постојања. Такви људи не могу бити признати и вредновани од Цркве, јер се декларишу атеистички, а да ли је њихова слика Бога и човека, тежња да га приближе вери већа и делотворнија од оних који служе Цркви, а не тако добро човеку? Да ли је Бог њих оставио, или је то само тако одређено. Красива не познаје теологију, на њеној полици је доста књига, и никада неће прожети дубоку мисао великих духовника. Слушајући литургије, након Јеванђеља, беседе се разликују, али све уверавају да је Бог са сваким човеком и да му даје душу. А Црква...дели ордење.
10 година Красиве
krasiva | 27 Januar, 2021 10:06
Не мислим да време пролази брзо, гледам у своје приче и то колико ме је ствари подстакло да пишем. Красива је настала на осећају политичке критике, сазревала усредсређена на личности које уче о вредности, а онда почела да зрачи љубав, отворено, искрено, као када ти Џиба објасни ста су звири а шта бештимје. Ту љубав шаље између редова, непрестано, а држи те на својим словима јер жели да у себи нађеш и гледаш човека. У овој деценији претакала се инспирација, и био је довољан тренутак као окидач, ништа и ниједна прича није била одвојена од погледа на свет, случајности и емоције. Према свему битном, на једноставан начин. Приче импулса, кратке и разбуђујуће, дубоке у замисли, без доминације било које крајности, због чега их је лако избројати.
Друштвена лествица није хијерархија вредности, људи напуштају своја места а да ми умишљајима не налазимо праве разлоге зашто. Морамо утврђивати свој идентитет и самосвест, освртати се око себе и опажати друге, исказивати поштовање, веровати у људе и човека, јер није он оно што јесте, већ оно шта треба да буде. Услов постојања је гледати своју земљу како траје, а спремати све од себе самог да то трајање и опстане. Баштинити покрет ка само једној уметности.. клесању себе у том запису који ће посведочити траг да је живео човек, и носио твоје име.
Тишина прича
krasiva | 04 Januar, 2021 16:37
Написано те зароби у оном исказаном, и као да ће било шта промењено, другачије, мисао или казивање, разочарањем полити само тебе. Остатак си ти, други су посматрачи, у свет случајно залутали, неописиво завладали, истину поклонили крсту и машти да је проносе.
Кад се залепљен и везан одвојиш од мисли и заблуда да ће све што те заводи бити идеално, своје време поклањаш правим стварима. Не и вредностима. Јер вредност се налази испод оне црте која се одлучно повлачи. Тражиш начин да трајеш.. та два мала ока, бистра к'о најсветија гора, узму ти срце у закуп. Све се над тобом изводи, и лет и одсјај, а твоја крила се више не шире, од испуњености и душе која је одавно ослобођена. Ако изговорим љубав уместо живота, док га описујем, отварам врата страха, пут незнан, спознајући човека у себи, тешко признајући лутање и смисао. Они су га дали, они су подвукли црту, а ја истину намењујем сваком бићу које је жели.. Оно трајање, да потврђујеш себе, упорно, друге исто истим, бескрајно те води.
Прва љубав
krasiva | 24 Oktobar, 2020 11:34
Борио сам се дуго са мислима које ово сказање пишу. То мислим...то желим. Наша је земља цела, једног срца, која се љуби и која сузу изазива, од крша до хумуса, од најшире тачке реке до сланог воденог усека, места где сунце изгрева и не помера се, постојбина умерености и смисла, љубави и камена, нечег што само старовековни сведок може осмехом и тајновитошћу, мислима изрећи.. У неком граду, чији зидови стоје, витезови су извојевали победу, а ми даскама истог крочимо, одушевљени ретким ваздухом и погледом, у неком новом времену, лишени свега осим необичности.
Магична торба
krasiva | 23 Februar, 2020 16:07
Ово је једна од оних прича која се стварају у даху; нисам веровао да ће од тренутка уласка у ауто и изласка на истом месту, за тако кратко време настати инспирација. Спремао сам нешто сасвим другачије за повратак..
Утакмица је почела, претходиле су све уобичајене формалности, доста људи, младост. Иако је моја резервисаност за спорт, као друштвеним феноменом, све присутна, појава на том месту има своје разлоге. Десила се повреда, пред крај меча, као одговорно медицинско лице ушао сам на терен, истегнуће зглоба блажег степена уклонила је дечка из игре, отац-тренер већ јe телефонски резервисао "лекара", меч само треба да се заврши, и свако својим путем. А онда је настала ова моја прича.
Човек који је седео у истом реду гледалишта, иначе пратилац гостујуће екипе, упита: "Докторе, где ти је торба?" Одговорих: "Замислите, први пут је нисам понео." "Ниси је понео? А дневницу си примио? Целу. Требало би да добијеш пола дневнице", рече господин.
Тим домаћин је одбојкашки клуб суседног села, кога иначе доживљавам као своје. Баба и мајка родом су из тог села, особе које највише волим у животу. У њему живе најпосебнији људи, који одишу заједништвом, духом и традицијом, љубављу и конзерватизмом у оној мери која је ненападна. У клубу нема новца, играју момци који од истог ништа не зарађују, играју јер верују у нешто, и зато сам ја ту. И супрузи сам исто рекао када ме је питала шта је мој мотив да идем на те утакмице. Прилика да узвратиш и покажеш љубав и припадност, захвалност том парчету ове планете и Богу што те је ту посејао.
Рекох ја том човеку, јер то је хтео да чује, његов мозак намештен на чаробни штапић магичне торбе која испуњава све предрасуде и људску глупост..: "Целу дневницу сам узео."
Пут и зрење
krasiva | 03 April, 2017 22:22
Свој живот си нам ставила на длан, као поклон, без услова и жеља, мењали смо се, а онда када су настајале наше жеље и ми их проживљавали, твоја мирноћа нас је пратила. Веровала си, од првог парчета пите кога смо са твоје руке појели, до задњег нашег осмеха који си дочекала, да је то твоја срећа. Ти ниси писала, и до последњег дана си учила да читаш, а ја сам упознавао различите људе, учене, писце, људе који су прошли свет и лепоту исказа, а ума несазрелог. И сада, док ћутиш, ти ми дајеш благости, и живиш у мени скромним оним духом; да могу, променио бих ти живот мученика који си имала, и питао те: "Да ли је ово оно што си волела?" Моје потомство, од Бога, носиће твоје име.
Pad belog jastreba
krasiva | 14 Januar, 2016 23:13
Oseća slobodu.. Oni gaze travu i oštricu kamena da uslikaju njegovo pero. Na njegovo ostrvo, greškom se ne iskrcava, jer ga ne drži voda, već vazduh. Ne dive se oni beskrajnom letu, jer ga visina i redak vazduh kruniše. A kruna je tamnica. Stotini lovaca umakao bi u oblacima, ali samo čisti dan može da pokaže veliku njegovu lepotu. Stvaraju novu prirodu, gde ništa više nije do grana suvog drveta, da i njegov vek nadžive. Ravnicu života žele, onu gde zemaljska sila oduva rajske mirise, i rovari zemljom kanale za slivanje svega životvornog, da vidike ništa ne zakloni. Sklonili bi i sopstvenu senku, jer je svetlost drži da se ne rasturi.
Belog jastreba niste videli... ali pad jeste. To je ono kada se vaše glave ne okrenuše, bejahu otuđene. Ptica nije došla da lovi, već da pusti svoj krik, i vrati vam smisao.. Obarate svoju dušu..
Ti pratioci, čije oči vide oštro, ne i jasno kao moje, i sami će postati lovina, jer će svoja gnezda sviti u krošnji, bliže zemlji. A do tada, paliće nebo, ovo je za njih bio iz(let) i strah.
Deca lovaca se raduju više, uživaju kako gubiš krila..
Letim nad onim što je Bog stvorio.. a kad raširim krila iznad onoga što je čovek napravio.. činim ga tako.. malim.
Генерална |
Permalink |
Komentari (2) |
Trekbekovi (0)