krasiva

    На путу до свог месташца на обали реке, виђао сам једну лепу башту. Те недеље, све се у њој разлистало, око жели да види тако нешто. Следеће... налетох на грдосију.         

   Стигли су стари да испричају неке приче, нпр. како је то прехранити породицу са пуно деце "килом леба", надничити, држећи мотику и тестију. Очеви и мајке су имали и по нешто више, мотику држали да васпитавају млађе, створе им навике, држали једнако сви да би створили додатак и сачували корист. Села су живела од производње, имала своје заједништво, а поделе где их је требало бити. Имала своје задруге, пуњене из газдинстава. Све су замениле кашике, домаћини су постали кашикари.

    Башта је већ прошлост, прешавши преко моста, и спустивши се у прелепу житницу очекивајући лепоту, налетиш на разгрнуту земљу и огроман багер који граби шљунак. Вероватно ће и овај призор заличити на остале сличне, напуштене баруштине, које су потопиле и оно мало сврхе и душе повређене земље. Никада мање домаћина. Као да су сви кашике узели у руке. Не као, заиста јесу. А онда слушаш како неки млади желе да живе у селу, напусте Београд, па није оно пијачна роба! Земља носи благослов, недокучену животну нит, клетву.. То треба да знају њихови суграђани, чији су се коренови вукли и пресушили након напуштања дедовина, а сада за децу траже парчиће здравља на неким туђим земљама. Све је у духу овог времена. Прочиташ писмо индијанског поглавице, или "простудираш" начин како "модерна" медицина покушава да краде зарад интереса и прогресивизма од источњачке, уверена да то тако иде и може, закључиш вративши мисли на ону земљу - отуђење.

   Рећи ће "Па зар да узимам мотику у руке?". Не. Узмите живот у своје схватање, узмите га у руке као што дете узима играчку и загледа је са свих страна. Просветлите се, пробудите разум, пробудите животворност, да би живот постао здравље, срећа, јер то се не додирује, то се гради и заслужује. Не кида се део ткачнице, јер ни она, ни та на коју су део пришили, не може бити целина.