krasiva

  "Сваки почетак је тежак.. Да се не лажемо! Моја област је медицина. Лудо, медицина! Само што се у нашим животима одражава утицај овог нашег "националног парка", и у неким другим областима..а ми волимо да заголицамо свуда, то је наш темперамент... Земља и дешавања у њој оправдавају постојање блога.. и лудила на њему :-) И само сам желео бити део приче... Боље Вас нашао!! ;-)"

   Bio je to početak, i kao što možete videti, svašta se dogodilo, blog jeste "ludilo". Iako sam svoje vreme nedovoljno posvetio blogu, ponosan sam što sam deo ovog društva, i što sam uvideo koliko su ove priče zaista propraćene (mislim na sve, ne samo svoje, i ne samo na pisce, već van granica bloga).

  Prvom pričom "na startu" želeo sam da pokažem čime će se ova blog stranica baviti. Društvom, njegovom strukturom, ljudima i životom. I, zašto baš Krasiva :-)

   Druga priča je nastala iz želje, koja me je u velikoj meri za blog i opredelila, da predstavim jedan drugačiji ugao gledanja na politiku i njene činjenice, pošto je moja misao tada bila da smo se svi po malo utopili. U narednoj sam se dotakao teme za koju smatram da je jedna od najbitnijih u našim životima, a pre svega za sreću. Treba zaista naći osobu koja će biti tvoje biće neturbulentnim načinom fizičkog i svakog drugog traženja. U suprotnom, ne možeš sebe nahvaliti baš prevelikom racionalnošću. Sa pričom o mami i tati i tome da "ne mogu više" hteo sam da ukažem na alarmantnu situaciju razmaženosti i uprošćavanja stvari, na našu štetu. 

   Usledilo je definisanje mog pogleda političke situacije, i događaja koji nas deli, i koji će nas tek deliti. 5. oktobar i njegovi akteri; dok ovo pišem stav mi postaje još temeljniji. Onda kreću postovi koji su odvukli možda i najviše pažnje, razume se, zbog svoje aktuelne i sverasprostranjenije tematike kojom se sadržina bavi: Posao kao privilegija, i nezadovoljstvo nekim novinama koje trebaju ispuniti detinjstvo naših najmlađih. Moja mašta o savremenom obrazovanju pretočena je na post o idealnom profesoru. Globalizam (kao ciljna želja jakog sveta) i beogradizacija (kao skretanje smera problema) našli su se na zidu Krasive. 

   Odluka da napišem poslednju političku priču može se opisati samo i isključivo sadržajem tog posta, i koliko god bio tužan jer je ta oblast donekle razlog krasivinog nastanka, ponosan sam na to što sam je stvorio.  Na njoj sam, prvoj, sproveo, svoj avatar.

  "Prostor" Krasive ispunile su, i ispuniće, ličnosti koje su živele i delovale sa bar jednim osećajem više..

   Avatar se ispoljava i mojom neaktivnošću. Ili se bar nadam da ćete na to tako gledati :-)

 "Mislim da je većina "velikih ljudi", pisaca, umetnika, pa i sportista i političara, u sebi sadržala ili sadrži osobenost kabalizma. Možda u njemu i leži koren vizije, snage, samopouzdanja, zavisno kog gledamo. Bili bi bolji ljudi, društva bi bila bolja kada bi bila svesna naše "male prirode"..."

   Njegova vizija trenutka, i opstanka, bila je naša crta istorije. To vreme svi jako poštujemo, ne mogu reći i volimo, jer u tom vremenu svi su nas voleli, a mi smo za tu ljubav dali ono nemerljivo, ono što nam niko ne može vratiti. Zbog tog vremena, nekada u bližoj prošlosti, mi smo umeli da precenimo sebe, i dali za pravo da se pozivamo na isto, delima koja su nas tamnila. Predstavljam vam "diva" našeg veka i postojanja.

Živojin Mišić

   To što je bio trinaesto dete u porodici uticalo je na formiranje njegove "životne škole", koja, naraštajima u futuri, može biti ogledalo svega što u životu žele postati. Počeo je kao pastir, izložen nemaštini i neprilikama sa varoškom decom zbog seljačkog porekla, a postao glavnokomandujući oficir Prve armije tokom Kolubarske bitke, gde se njegova slava pečati. Prva armija se, od vojske u rasulu, pretvorila u formaciju sposobnu za borbu, a rizik insistiranja na dubljem povlačenju, vojvoda je pretvorio u najveću pobedu u srpskoj istoriji.

   Tri kćeri, tri sina, i trideset tri odlikovanja!

  Taktika borbe Kolubarske bitke u modernoj istoriji sastavni je deo vojno-edukativnog programa nekih, industrijski, najrazvijenijih zemalja danas.

   Kada bi takvu ličnost ubacili u ovo vreme, ili nešto ranije (videćete i zašto) dobili biste sledeće.

   Pokazuje nam ulogu svestranosti, uticaj obrazovanja i upotrebe znanja, osobinu skromnosti našeg života, dok je njegov, dovoljan da bi bio ispunjen pastirstvom, siromaštvom, gimnazijom, Vojnom akademijom, vođenjem armije, predavanjem na Akademiji i.. slavom srpskog naroda. Njegovi osećaji, svakako su bili izoštreni.

Vojvoda Živojin Mišić

  "Mislim da je većina "velikih ljudi", pisaca, umetnika, pa i sportista i političara, u sebi sadržala ili sadrži osobenost kabalizma. Možda u njemu i leži koren vizije, snage, samopouzdanja, zavisno kog gledamo. Bili bi bolji ljudi, društva bi bila bolja kada bi bila svesna naše "male prirode".

   Njegova priroda bila je jednostavnost pogleda i života. Kada se kraj njegovog veka bližio, a agonija i teškoće našeg društva dalje produžavale, na pitanje jednog doktora, kada će nam biti bolje, odgovorio je rečima na koje se pitalac nasmejao nepoverljivim i formalnim gestom, sve dok nije zakoračio u svoj dom, i shvatio da reči "Kada mi budemo bolji" nisu odgovor kliše, već tema za razmišljanje.      

Gojko Stojčević

   Delovao je na tri načina. Molitvom, proučavanjem i davanjem ličnog primera u svakoj vrlini. Niko se nije molio Bogu koliko on, preovladalo je mišljenje među đacima Bogoslovije. I ta molitva nikada nije prestajala, njegova putovanja i bilo kakav rad rukama pokazivali su njegovo molitveno raspoloženje..                                                                                                "Delovanje molitve nije mehaničko, nego je u saradnji sa slobodnom voljom čovekovom. Ne smete se predavati svetu u kojem živite! Čovek treba da se preda molitvi i da na taj način ostvaruje savršenstvo i dostiže blaženstvo. Bog nas je stvorio po svojoj slici ali mi nismo savršeni kao On i ne možemo reći da nam molitva i Njegova pomoć nisu potrebni. Bog će nam pomoći i da se molimo.."                                                                                               "U nas svi gledaju. Sve oči uprte su u Crkvu. Mi nemamo prava da je unižavamo svojim samovoljnim postupcima." Vladika nije tražio samo da se zna redosled pevanja i čitanja u crkvenoj pevnici, istovremeno njegovoj maloj duhovnoj školi. Trebalo je objasniti zašto se uzimaju ili izpostavljaju određene pesme, šta znače pojedini delovi teksta, a ponekad bi zahtevao da se prevede i cela stihira, čime je proširivao temu, izlazio iz okvira pojanja i tipika, zalazeći u dogmatiku i etiku. Sve sa jednim ciljem.. "Vaša je dužnost da propovedate Jevanđelje!"

   1990. godine postao je prvojerarh Srpske Pravoslavne Crkve.

   Patrijarh Pavle je postao "živi svetac".. ovo nije post njegovog dela već njegovih osobina koje ga čine najposebnijom živom jedinkom generacije koja sa, i nad njim, bdi.. Imati čula za osećaj i doživljaj jednostavnosti, u trenucima ostati dosledan svog pogleda i skromnosti u željama ovog i ovakvog sveta, nije mogao neko ko nije poznavao život i njegov smisao. Zato se dešavalo da Patrijarha zatiču kao putnika u autobusu ili u slobodnoj samostalnoj šetnji. I upravo tada..nastaju njegove besede i anegdote. Sagledavao je svet realnije, bez obzira što je bio čovek koliko i mi sami, a pošto je svet dinamična pojava, misterična nametljivost društava i njihova konstantna borba, još konstantnije on je održavao svoju "vagu" reakcije i emocionalnosti. "Neka vam reči budu blage, a dokazi jaki".

  Svaki intervju sa patrijarhom, za novinare koji su ga intervjuisali, bio je događaj za pamćenje.. Ta blagost u očima, kažu, ledi krv u žilama!

Blagopočivši Patrijarh srpski, Gospodin Pavle

     Poklon prijateljstva Francuske američkom narodu. Kip slobode (1886.)

U postolju spomenika uklesan je čuveni stih američke pesnikinje Eme Lazarus: "Daj mi svoje umorne, svoje siromašne, svoje šćučurene mase koje žude da slobodno dišu"

Kip je simbol nastanka temelja, ispostaviće se, države koja utiče i kreira pisanje istorije u budućnosti. Svaka zemlja ima svoj "kip".

     Amerika je bila svesna svoje budućnosti, i uloge u njoj. Znala je da njen kip postaje simbol odlučnosti, borbe i želje da opstane i "umiri" svet. Međutim, koji kip može da potisne ličnost Džordža Vašingtona, borca revolucionara, koji je "stvorio" Ameriku. Zato je želela da ugradi i spoji ova dva "sunca", i taj proizvod koji dobije iskoristi za prenos svog talasa slave! Niko nije znao šta će to u stvari biti, nije znao ništa..ništa osim imena. Prošlo je skoro dva veka.. I evo ga.. DŽIP.

     Koračaj.. jer nije bilo dovoljno mesta u džipu, "receptu" slobode.. Njime će Pašićevim trgom defilovati vođe "zatvorenih pesnica", buduće merice demokratije, od podruma do Bodruma. Iz njega će izaći razni Gagići!

     Ta velelepna, stvorena stvar, u budućnosti će se darivati prijateljima.. 

                                                                       "Željan ideala, ispao budala"

   Da sam profesor.. znao bih samo kako bih se obukao.. koje odelo.. Sve ostalo je nepredvidivo.. Mogao bih pričati kao Fidel.. o obrazovanju, poslu, i našim manirima.

    Kreda se uzima u kancelariji.. na tabli postavlja samo jedan znak pre nego što se bilo šta kaže. Taj znak je ",".. Čuješ neki, ili par glasova - "zarez!". " Tako sam i ja mislio kod profesora Pravopisa i Književnosti. Ali me je tom da je ovo "zapeta" naučio profesor Statistike.. Profesor Akademik.. Deco, kolege.. Znanje nije bogatstvo. Znanje je ceo svet. A vi procenite ŠTA ĆETE

    Kod mene bi svi imali petice. Studenti desetke To bi im bila prva informacija, nakon imena, i pošto onaj ko ovo čita zna da nije prvi april, rekao bih da bi se za to stvorili adekvatni uslovi..

Pismeno polaganje kao provera znanja? Hvala svim pismenim ali doviđenja!!

    Uslovi koje sam pomenuo, bili bi moj trud da prenesem znanje u punom obimu, nakon čega bih uključio dotičnog, da me natera da bacim klešta iz ruku, da priča, da razmišlja, da on mene ubedi da mu je savršeno jasno to šta je šlušao. Pa onda varijanta inverzno ironične slovenske antiteze, da li je a nije!

   Interesovanje učenika, studenta, je obaveza predavača. Ako to ne shvataš, idi na neku traku profesore, za pakovanje miliona artikala nije potrebna kreativnost.

   Pričanje o nekim drugim, životnim temama. Mislim da je profesor nešto posebno, uzvišeno, da treba dodatno da se izdigne van onog što je limit programa, jer iz njegove učionice izlaze relativno formirane ličnosti, a da bi te iste došle do kuće, moraju preći ulicu ili ići po njoj.

    I ono krajnje, ali najvažnije, kroz priču.. “ Moj drug, u isto vreme kolega, I ja vraćamo se na vikend kući. Pričamo o školi, ispitima, između ostalog o jednom koji smo imali pismeno I koji je sadržao 50 pitanja. U priči pomenusmo to da nam je oko 30-ak potrebno za prolaz.. U tom trenutku,  okrenuo se gospodin koji je sedeo ispred nas I rekao: “ Izvinite momci što se mešam, čuo sam razgovor, mislim da vam za prolaz treba 50...” Tajac par sekundi, a onda grohotom smeh nas dvojice!

   Došlo je mojih 50..

   A šta deca gledaju sada? Ne bih da budem subjektivan, ali osim ono malo TV vremena nedeljom na državnoj televiziji, mališani nemaju gde da pogledaju lep crtani film. A mnogo je značajno rasti uz osmeh, stvarati u detetu tu vrstu osećanja, empatije, naklonosti ka svemu što je prirodno, a prirodno je ono što ga okružuje, i nisu bez razloga i cilja pravljeni baš takvi crtaći.

   Kada Duško Dugouško masira glavu Elmer Davežu.. Paja Patak.. Patak Dača i Tasa..

   Kod nas sve ima cenu! Cyber svet je zavladao, raznorazni roboti u želji da zabave decu. Ponekad ti megaproizvodi deluju loše na najmlađe, za njihov psihomentalni razvoj. I zbog tog, kao i zbog mnogo čega ostalog, voleo bih da u ovoj zemlji neko uvede cenzuru! Vekovima pišemo stranice istorije i tradicije, uzdižemo veru, pozitivan stav prema životu, i sada treba neko „komercijalno“ vreme da nas smlati, i da nas uvede u neki kalup poraza, neznanja i potpune bezvrednosti?! Ma ko je taj ko zarađuje na zatupljenosti naše dece, njihovom stvaranju nerealnog sveta od svojih želja i iskrivljene mašte?!

   Pre nekoliko godina, bogati Arapin, nudio je skoro jedno malo bogatstvo da se napravi epizoda u kojoj Kojot konačno hvata brzu pticu.

    Ali..bez cenzure.. odgovor je bio onaj bez cene..

  Možda Mićko nije opisao celokupan nacionalni park ove naše krasiva zemlje, bar ne sve njegove vrste, a i sam se čudim kako mu je ova promakla :-)

  Naime, u našoj zemlji posao dobijaju privilegovani, i neprivilegovani sa malo više sreće i igre slučajnosti, oni koji su interesu najviše nalegli, i interesnoj grupi postali potencijalni materijal za obradu, a već sada u manjem obimu, i oni, kojima ne smeta još jedan dokument više u novčaniku ;-) Ma gde god okrenete glavu, priče iste, pa i ne čudi činjenica da Krasiva ne može da se opusti i piše malo o bilo čemu drugom, kada se inspiracija za nas zaključala i progutala ključ, a tako je, tako jako uporna! :-) 

  Koleginica je zaposlila sina u svom preduzeću, naravno na određeno vreme i na određenom poslu. To mu je prva zarada, prvi posao,  a mogao je biti i drugačiji, gledano kroz njegovu stručnu spremu..ali, šta je, tu je.. Dobio je novi ugovor, pre tri dana.. Pre dva..otkaz.

Jako je uznemiren, mlad i nepun znanja o tom šta se dešava, i ona standardna priča o nerazumevanju ljudi, traženje utehe, i želje da mu mama objasni kako je sve to moguće. 

  Mama razgovara telefonom, a u blizini nje, sluša narator ove priče, inače, obgrezo i satru'o od sezonskog staža:

- Ne bih da idem bilo gde i pričam sa bilo kim, plašim se da ću reći nešto što ne treba, i pogoršati situaciju.

- xxxxxxxxxxxxxxxxxxxx (ne zna se ko je i šta priča druga strana :-)) )

- Jeste mu to struka, ali rekli su mi da kao u tom sektoru ne može, tamo nema potrebe za kadrom.

- xxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

- A sedim ja pre neki dan sa kolegama i vidim X, on im je glavni za tu jedinicu. I sa njim ide Radin sin..znaš Radu našu, iz X sektora..

- xxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

- I zamisli još jedan dečko, ne znam ga..

- xxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

- Aa.. Goricin sin..

Poželite da vam se roditelji ponovo rode, "gledaj pos'o, biraj majku"

                                                                  Reality nationaly park of Serbia  ;-)

Misli su mi zauzete, dok tišinom pričam..
Krasiva je svet realnosti..bar sam to sebi obećao :-)

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Копачи
• Мера животињског света
• Рефлекс
• Да ли је Бог одузет народу?
• 10 година Красиве
• Тишина прича
• Прва љубав
• Магична торба
• Пут и зрење
• Pad belog jastreba
• Moje zastave nisu na pola koplja
• Rade
• To društvo kiselog osmeha
• Oni odlaze poplavom na polju duše
• Banja Luko, ne pecaj se!
• Mir promrzlih nogu
• Da li Vam je bombardovanje u sećanju?
• Zvezdaš stida
• Sada je nastao moj osmeh
• Razmena cipela
• Krasiva, 1. rođendan!
• Svetlost naše istorije
• Svetlost naših života
• Misterija šestog čula
• Poslednja politička priča
• Monako, i ja van njega!
• K(Dž)ip slobode
• Nauči me, kad već neću!
• Kojot u trci za „nedostižnom“
• Posaos dobijanorum veza
• 5.oktobar...prekretnica..
• Mama..tata...ne mogu više!
• Devojke (ne)znaju za "šalu"
• Vidiš gde smo! Boji se,sa razlogom..
• Красива на старту!
• Честитамо!

• Генерална [36]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom