krasiva

Svetlost naših života

krasiva | 26 Decembar, 2011 18:18

  "Mislim da je većina "velikih ljudi", pisaca, umetnika, pa i sportista i političara, u sebi sadržala ili sadrži osobenost kabalizma. Možda u njemu i leži koren vizije, snage, samopouzdanja, zavisno kog gledamo. Bili bi bolji ljudi, društva bi bila bolja kada bi bila svesna naše "male prirode".

   Njegova priroda bila je jednostavnost pogleda i života. Kada se kraj njegovog veka bližio, a agonija i teškoće našeg društva dalje produžavale, na pitanje jednog doktora, kada će nam biti bolje, odgovorio je rečima na koje se pitalac nasmejao nepoverljivim i formalnim gestom, sve dok nije zakoračio u svoj dom, i shvatio da reči "Kada mi budemo bolji" nisu odgovor kliše, već tema za razmišljanje.      

Gojko Stojčević

   Delovao je na tri načina. Molitvom, proučavanjem i davanjem ličnog primera u svakoj vrlini. Niko se nije molio Bogu koliko on, preovladalo je mišljenje među đacima Bogoslovije. I ta molitva nikada nije prestajala, njegova putovanja i bilo kakav rad rukama pokazivali su njegovo molitveno raspoloženje..                                                                                                "Delovanje molitve nije mehaničko, nego je u saradnji sa slobodnom voljom čovekovom. Ne smete se predavati svetu u kojem živite! Čovek treba da se preda molitvi i da na taj način ostvaruje savršenstvo i dostiže blaženstvo. Bog nas je stvorio po svojoj slici ali mi nismo savršeni kao On i ne možemo reći da nam molitva i Njegova pomoć nisu potrebni. Bog će nam pomoći i da se molimo.."                                                                                               "U nas svi gledaju. Sve oči uprte su u Crkvu. Mi nemamo prava da je unižavamo svojim samovoljnim postupcima." Vladika nije tražio samo da se zna redosled pevanja i čitanja u crkvenoj pevnici, istovremeno njegovoj maloj duhovnoj školi. Trebalo je objasniti zašto se uzimaju ili izpostavljaju određene pesme, šta znače pojedini delovi teksta, a ponekad bi zahtevao da se prevede i cela stihira, čime je proširivao temu, izlazio iz okvira pojanja i tipika, zalazeći u dogmatiku i etiku. Sve sa jednim ciljem.. "Vaša je dužnost da propovedate Jevanđelje!"

   1990. godine postao je prvojerarh Srpske Pravoslavne Crkve.

   Patrijarh Pavle je postao "živi svetac".. ovo nije post njegovog dela već njegovih osobina koje ga čine najposebnijom živom jedinkom generacije koja sa, i nad njim, bdi.. Imati čula za osećaj i doživljaj jednostavnosti, u trenucima ostati dosledan svog pogleda i skromnosti u željama ovog i ovakvog sveta, nije mogao neko ko nije poznavao život i njegov smisao. Zato se dešavalo da Patrijarha zatiču kao putnika u autobusu ili u slobodnoj samostalnoj šetnji. I upravo tada..nastaju njegove besede i anegdote. Sagledavao je svet realnije, bez obzira što je bio čovek koliko i mi sami, a pošto je svet dinamična pojava, misterična nametljivost društava i njihova konstantna borba, još konstantnije on je održavao svoju "vagu" reakcije i emocionalnosti. "Neka vam reči budu blage, a dokazi jaki".

  Svaki intervju sa patrijarhom, za novinare koji su ga intervjuisali, bio je događaj za pamćenje.. Ta blagost u očima, kažu, ledi krv u žilama!

 

Blagopočivši Patrijarh srpski, Gospodin Pavle

 

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb